Uspešne priče

Kada se sada osvrnem unazad, sve je počelo prvom posetom ginekološkoj ambulanti. Nakon ove kontrole i u narednih nekoliko godina morala sam da se podvrgnem nekoliko ginekoloških operacija, i sa svakom je šansa za prirodno začeće bila praktično nemoguća.

Pošto je želja bila jača, suprug i ja smo odlučili da posetimo Centar za asistiranu reprodukciju GYNCARE u Košicama. Izuzetno smo zahvalni docentkinji Toporcerovoj, koja je veliki stručnjak sa ljudskim pristupom, i mogla sam joj u potpunosti verovati od prvog susreta. To poverenje je, inače, veoma važno. Postavila nam je plan lečenja i na moje veliko iznenađenje, već otprilike pola godine nakon prve posete centru, mogli smo da se radujemo pozitivnom testu, iz kojeg danas imamo prelepog, zdravog dečaka starog 16 meseci. A znate šta još? 🙂 Zahvaljujući zamrznutom embrionu, sada se radujemo još jednoj bebi, sa kojom sam trenutno u 15. nedelji trudnoće. 🙂 Ovog puta izgleda da je devojčica. Držite nam palčeve da sve dovedemo do uspešnog kraja. Hvala.

Suprug i ja smo se neuspešno trudili da dobijemo bebu, a tek nakon posete centru u Nitri smo shvatili da nam je potrebna pomoć. Uspelo je već prvi put. Ogromna zahvalnost centru, od početka smo se tamo osećali prijatno, pohvaljujemo odličan pristup kako sa stručne, tako i sa ljudske strane. Posetiti centar i krenuti putem IVF-a bila je naša najbolja odluka u životu. Danas nas raduju naši prelepi, zdravi blizanci Timotejko i Tamarka i ne možemo biti srećniji. Zauvek ćemo ostati zahvalni centru Gyncaru. Želim svim parovima ovakav predivan, bajkovit kraj.

Put Ljupke je trajao punih 10 godina. Na njegovom kraju je prelepi dečak Henrich.

Pokušavali smo da dobijemo bebu punih 10 godina. Lekari su nam stalno govorili da smo oboje u redu, da je samo potrebno vreme. Slovačko zdravstvo. Međutim, kada sam jednog dana završila sa poslom i odjednom imala vremena za sebe, pitala sam muža da li da ipak pokušamo bar jednom u Centru za asistiranu reprodukciju Gyncare u Košicama. Mi smo, inače, ranije govorili da nećemo ići na veštačku oplodnju, jer to ne želimo na silu, to zahteva mnogo snage, strpljenja i, na kraju krajeva, novca. Ali, kažem vam, ljudi, ne odlažite to i rešavajte ove probleme što pre. Mi smo uzalud izgubili mnogo vremena. I verujte mi, to zaista vredi te radosti.

Tako smo se muž i ja dogovorili da ćemo pokušati bar jedan ciklus veštačke oplodnje, kako kasnije ne bismo sebi prebacivali da nismo učinili sve što je moguće za našu željenu bebu. A mogućnosti u Gyncare-u je mnogo. Tako smo počeli da posećujemo Gyncare u Košicama, konkretno, izvanrednog doktora Hermana. On radi u ovoj oblasti već mnogo godina i stručnjak je na vrhunskom nivou. I, usput rečeno, ima veoma dobar smisao za humor.

Prošli smo kroz osnovne preglede, ja sam imala manju operaciju, podvrgla se hormonalnoj terapiji i – napred na veštačku oplodnju. Da mi je neko ranije rekao da će uspeti iz prvog pokušaja, odavno bih kucala na recepciji Gyncare-a.

Danas imamo kod kuće, zahvaljujući doktoru Hermanu i celom timu centra, prelepog tromesečnog dečaka Henricha. Od srca vam se zahvaljujemo i želimo da svaki par koji vas poseti ima ovakvo pozitivno iskustvo sa vašim centrom kao mi.

Srdačan pozdrav, Heňko, Ljupka i tata Henrich🥰👨‍👩‍👦

Nikada se ne predaj! To je bio moj moto kada sam pre osam godina saznala da imam endometriozu 3. stepena. Tada još nisam ni slutila šta me sve čeka… Obimne priraslice u trbušnoj duplji, na materici, jajnicima.. a pored toga i miomi na materici. Imala sam dve laparoskopske operacije. Ni nakon jedne nismo uspeli da zatrudnimo. Pokušavali smo prirodnim putem skoro 4 godine. Kada se već činilo da prirodnim putem zaista neće ići, posetili smo Centar za asistiranu reprodukciju GYNCARE. Tamo dijagnoza nije zvučala tako loše, imali smo šanse, verovali smo i nismo se predavali. Samo smo morali da se naoružamo strpljenjem i jakom psihom. Podvrgla sam se 3 puta intrauterinoj inseminaciji (IUI) – nijednom nije uspela… Razočaranje koje smo suprug i ja proživljavali u tom periodu bilo je neverovatno. Plačem kada se toga setim. Nisam imala snage da idem na VTO, ali sam se na kraju odlučila i nikada neću zažaliti. Na prvom VTO nam embriotransfer nije uspeo. Nastupila je tuga, nesreća, bes na samu sebe, na sve oko sebe, na ceo svet, što se nije moglo ni opisati. Naročito kada svi oko vas imaju bebe, a vi ne čujete ništa drugo osim „kada ćete vi imati?“. Žene koje to poznaju, znaju taj osećaj… Godinu dana nakon neuspešnog embriotransfera, iako sam bila veoma nesrećna i nisam imala snage da nastavim, odlučila sam se da se podvrgnem krioembriotransferu (KET) – i dalje u okviru prvog VTO. Dala sam sve od sebe. Uvela sam prirodnu terapiju i mnogo vitamina. Podrška supruga i molitva Bogu svako veče doneli su nam čudo po imenu Miško. Naš izmoljeni sinčić je pre dva dana proslavio svoj prvi rođendan i ja ne mogu ni da opišem sreću koju osećam i doživljavam svakog dana. Tako mnogo, mnogo to želim svakoj ženi.

Trudnoća mi je zbog mioma bila rizična, ali sam izdržala do 38+0 nedelja, kada sam se porodila carskim rezom. Sav bol je već prošao i suprug i ja razmišljamo da bismo želeli brata ili sestru za našeg Miška.

Žene, supruge, partnerke.. nikada se ne predajte! Nikada! Verujte, idite ka svom cilju. Pronađite se. Prepustite se u ruke stručnjaka, kao što smo se i mi prepustili. Svako veče zahvaljujem na onome što imam. Ne stidim se što sam bila na vantelesnoj oplodnji i više ne bih čekala tako dugo. Čudo života je nešto predivno. Svim borkinjama držimo palčeve!